У Суботици се данас путем градске водоводне мреже снабдева око 50 хиљада домаћинстава, привредних организација и установа. Систем чини пет градских и четрнаест приградских изворишта, која располажу са 67 бунара дубине од 120 до 185 метара. Вода се дистрибуира магистралним и секундарним водовима дужине око 520 километара.

Реткост је за прилике у Србији да се за око 80 одсто построшача сирова вода прерађује, односно из ње уклањају штетни састојци – гвожђе, амонијак и арсен. На тај начин њен квалитет удовољава не само домаћим, него и европским, односно светским стандардима.

Највеће извориште за град је Водозахват I, а затим Водозахват II и дисперзни бунари Александрово и бунар у кругу Управе. Максимално забележена вршна летња потрошња је од 500 до 550 литара у секунди. Што се тиче приградских насеља, она располажу сопственим извориштима или бунарима за организовано водоснабдевање становништва. Насеља Љутово, Горњи и Доњи Таванкут, Шупљак и Хајдуково једини су без таквог снабдевања, али у току су активности да добију градску водоводну мрежу.

Осврћући се на раније фазе развоја модерног водоснабдевања, треба рећи да је све негде до 1962. године снабдевање грађана водом за пиће било решавано бушењем или копањем многобројних плитких бунара на окућницама. Постојала је мрежа јавних бунара у граду и микро-водоводи за мале стамбене блокове. Индустрија је црпила воду из сопствених бунара унутар фабричких кругова.

Јавно предузеће за водоснабдевање  у првој години свога постојања располагало је са две црпне станице, четири бунара и око 4 и по хиљаде метара водоводне мреже. Од тада почиње нагли развој ове делатности, који је имао и своје негативне последице и оне се и данас осећају јер постоји мноштво такозваних „слепих кракова“, а дужи период није било значајнијих улагања у капиталне објекте, осим градње резервоара запремине 3000 кубних метара 1973. године.

На самом почетку 80-их година прошлог века интензивније се буше бунари а нова црпна станица са два магистрална вода стартовала је 1983. са пројекцијом да задовољи потребе града у наредних 20 година.

Следеће значајно улагање била је градња такозване „фабрике за кондиционирање сирове воде“, која је почела са радом септембра 1990. године. Године 2005. завршена је друга фаза доградње овог постројења, чиме се дошло до поменутих европских стандарда у квалитету воде за пиће. У овом моменту развојне иницијативе у оквиру стратегије водоснабдевања усмерене су у правцу повећања квалитета сирове воде приградских система.